Jezički stilovi i stilovi izražavanja — vrste i karakteristike

Šta je jezički stil?

Koherentnost teksta postiže se pravilnim usklađivanjem pojedinačnih elemenata, kao što su:

• sintaksa (građenje rečenica — od prostih do veoma složenih);
• vokabular (izbor reči, na primer stručnih, modernih ili razgovornih);
• tvorbena sredstva (na primer umanjenice, uvećanice i složenice);
• fleksiona i fonetska sredstva (na primer arhaizmi, neologizmi, onomatopeja, aliteracija i rima).

Stil izražavanja, odnosno određena struktura, daje poruci konkretan stilski oblik. Zahvaljujući tome, ona može da ispuni određene, često veoma precizno definisane funkcije.

Izbor jezičkog stila i potreba za pravilnom organizacijom teksta zavise od faktora kao što su:

• situacija u kojoj se autor nalazi;
• tema poruke;
• ciljna grupa (adresat);
• komunikacioni cilj;
• lične preferencije autora (osećaj za estetiku i jezička osetljivost);
• trendovi (jezik karakterističan za određeni period ili epohu).

Koje vrste jezičkih stilova postoje?

Već znate da jezičke stilove odlikuje konkretan oblik koji služi ispunjavanju određenih funkcija i obraćanju ciljnoj grupi, odnosno primaocu poruke. Upoznajte sada najvažnije među njima.

Razgovorni stil

Velika većina usmenih poruka oblikovana je u razgovornom stilu (izuzetak, na primer, mogu biti sudska obraćanja). Osim toga, koristi se u mnogim pisanim žanrovima: pismima, dnevnicima i imejlovima, a često i na blogovima. Usvajamo ga prirodno jer smo sa njim u kontaktu od prvih dana života.

Rečnik koji se koristi u ovom stilu može se podeliti na:

• emocionalno neutralne reči (odnose se na sve što nas okružuje);
• ekspresivne izraze (na primer, šaljive ili kolokvijalne izraze, kao i vulgarizme).

U razgovornom stilu dozvoljena je upotreba:

• frazeologizama (primer: „pale mi ruke“, „sve mi je preko glave“);
• ponavljanja (primer: „svuda samo to zelenilo i zelenilo“, „proleće je vreme jarkog zelenila“);
• rečenica koje nisu u skladu sa pravilima, složenih ili takozvanih anakoluta — izobličenih i neispravnih konstrukcija (na primer: „prvo je uginuo pas, a zatim njegova vlasnica“);
• elipsi — izostavljanja onoga što je u rečenici očigledno (primer: „ja slušam rok, a moj muž klasiku“).

Administrativni stil

To je stil izražavanja karakterističan za različite institucije ili osobe koje ih predstavljaju. To je, odmah posle razgovornog stila, jedan od najzastupljenijih stilova.

Administrativni stil može se podeliti na dve podvrste:

• kancelarijski — službena dokumenta (poslovna pisma, ugovori, zapisnici, opomene, reklamacije, molbe, biografije, CV i slično);
• pravni — normativni akti (ustav, zakoni, uredbe, pravilnici, instrukcije, dekreti i slično).

Ove oblike izražavanja pre svega odlikuju:

• standardizovanost:
  • šablonska struktura (česti su obrasci i formulari),
  • šablonski izbor reči,
  • upotreba ustaljenih izraza (na primer: „poštovani gospodine“, „s poštovanjem“),
  • dozvoljene pozajmljenice i administrativni izrazi;
• preciznost:
  • jednoznačni termini,
  • sažete poruke,
  • odsustvo ili značajno ograničena upotreba epiteta,
  • izbegavanje ekspresivnosti i slikovitosti,
  • podela na pasuse, članove i tačke;
• direktivnost:
  • naredbe,
  • zabrane,
  • dozvole;
• bezličan karakter poruke:
  • upotreba bezličnih glagolskih oblika (na primer: „obaveštava se“, „izvršeno je“, „moli se“),
  • radnje se izražavaju glagolima u trećem licu jednine (na primer: „Sud potvrđuje rešenje o…“),
  • primalac se često određuje zamenicom „ko“ (na primer: „Ko podleže kazni zatvora…“).

U zaglavlju i potpisu dokumenata stavljaju se pečati koji im daju službenu verodostojnost.

Informativno-publicistički stil

Njihov zadatak je prenošenje informacija o određenim događajima. Informativni stil odlikuje se korišćenjem isključivo proverenih informacija, koje treba predstaviti sažeto, ali istovremeno detaljno. Autor treba da se izražava:

• bezlično;
• nepristrasno;
• šablonski;
• sa malo ekspresivnosti.

Publicistički stil omogućava korišćenje dužih formi, kao što su kolumna, članak, esej i reportaža. Ovde su, pored informacija, važni interpretacija, procena i komentar. Autor može da iznese svoje mišljenje i pokuša da utiče na publiku. Dozvoljeni su:

• različita jezička sredstva;
• kombinovanje razgovornog i naučnog stila, pa čak i umetničkog;
• ekspresivnost;
• upotreba reči sa emocionalnim značenjem.

Naučni stil

Zbog raznolikosti oblasti i metodologija, nehomogenost je karakteristična osobina ovog stila. Najčešći naučni tekstovi su članci (postavljena teza → obrazloženje), rasprave (obrada određene teme iz konkretnog ugla) i referati (najpre napisani, a zatim usmeno predstavljeni).

Naučni stil ima dve podvrste:

• teorijsko-naučnu — komunikaciju među stručnjacima odlikuju:
  • veliki broj stručnih reči i naučnih termina,
  • prevaga višestruko složenih rečenica,
  • objektivne pretpostavke koje često zahtevaju upotrebu bezličnih rečenica;
  • odsustvo ekspresivnih elemenata,
  • formulacije koje ukazuju na distancu ili autorovu nesigurnost (na primer: „Može se pretpostaviti…“);
• popularno-naučnu — komunikaciju stručnjaka sa laicima odlikuju:
  • informacije predstavljene jezikom razumljivim čitaocima koji nisu povezani sa naukom,
  • izrazi karakteristični za publicističke ili čak umetničke tekstove,
  • metafore, poređenja i opisi koji olakšavaju razumevanje teme.

Umetnički stil

Autori mogu da koriste različita stilska sredstva i bogat, slikovit rečnik, ali i da stvaraju potpuno nove reči ili spojeve.

Dozvoljeni su:

• jezičke greške;
• jezičke stilizacije (na primer, arhaizmi, kolokvijalizmi i naučna terminologija);
• reči koje pripadaju drugim jezičkim stilovima.

Sopstveni jezički stil

Ponekad stil izražavanja omogućava da prepoznamo njegovog autora. To je obično povezano sa upotrebom određenih izraza, stilotvornih elemenata ili karakterističnim građenjem rečenica. Ovi postupci naročito su karakteristični za književne žanrove (na primer, poeziju), ali i za eseje i kolumne.

Mogućnost identifikovanja autora na osnovu uzoraka teksta nesumnjiva je prednost umetničkog stvaralaštva. Van njega, korišćenje sopstvenog stila obično je znatno ograničeno. Stvaranje različitih sadržaja, naročito po narudžbini klijenta, zahteva poštovanje strogih smernica (na primer SEO pravila) koje služe ostvarivanju konkretnih ciljeva. U takvoj situaciji prioritet je delotvornost teksta, a ne individualni stil autora.

Stilska harmonija — kako izbeći stilske greške?

Ako je vaš zadatak da napišete tekst u konkretnom jezičkom stilu, morate ne samo da znate njegove karakteristike već i da poštujete pravila stilske harmonije. Zahvaljujući njoj, tekst je koherentan, ujednačen i napisan u konkretnom stilu, što povećava verovatnoću da će biti pravilno shvaćen.

Ako želite da izbegnete greške koje mogu dovesti do neuspešne komunikacije, morate imati na umu tri pravila:

1. prilagodite stil upotrebljenih reči poruci (na primer, u informativno-publicističkom stilu treba izbegavati gomilanje ekspresivnih razgovornih izraza, eufemizama, kolokvijalizama, ekspresivizama i vulgarizama);
2. u rečenici se držite izabranog stila i NE MEŠAJTE reči koje pripadaju drugim stilovima (na primer, upotreba administrativnog stila u neposrednoj komunikaciji može biti nerazumljiva);
3. jezičke stilizacije koristite samo kada za to postoji opravdan razlog (na primer, arhaizmi služe da dočaraju stil određene epohe; u suprotnom, unošenje zastarelih reči u razgovorni jezik potpuno je nepotrebno).