Od čega se sastoji radnja knjige i kako je osmisliti?

Šta je radnja?

Radnja obično obuhvata nekoliko nizova događaja, od kojih je jedan glavni i predstavlja okosnicu romana. Oko te glavne niti, koja se uglavnom odnosi na glavne likove i čini osnovu cele priče, grade se sporedne radnje koje su manje važne za njen tok.

Uloga radnje jeste da uredi predstavljeni svet i poveže sve motive, likove i događaje u hronološku, iako ne uvek, kao i logičnu celinu. Zahvaljujući njoj, čitava priča postaje skladna i razumljiva čitaocu.

Najvažniji elementi koji čine radnju u celini jesu:

• hronologija događaja – uređuje njihov sled, pomaže čitaocu da razume uzročno-posledične veze i stvara logičnu priču;
• noseći motiv – element koji se ponavlja u radnji, pomaže u prenošenju određene ideje ili misli, često ima simboličko značenje i povezuje celu priču;
• struktura (uvod, razrada i završetak) – olakšava organizaciju događaja i postepeno stvaranje napetosti; pravilno izgrađena struktura vodi čitaoca kroz celu priču i ukazuje na najvažnije trenutke u radnji;
• način vođenja pripovedanja – pripovedanje ima veliki uticaj na konačni doživljaj dela; omogućava izbor perspektive, isticanje određenih elemenata i predstavljanje priče na način koji joj najbolje odgovara;
• zapisani dijalozi – dijalozi pomažu u razumevanju likova, njihovih stavova, misli i međusobnih odnosa, kao i u izgradnji sukoba među junacima; utiču i na stil pripovedanja i atmosferu celog dela;
• kulminacija – najvažniji je element radnje, sa najvišim emocionalnim intenzitetom, u kojem se ukrštaju sve niti priče; najčešće predstavlja iznenadni preokret i prethodi razrešenju sukoba;
• zapleti i preokreti – donose velike promene u toku događaja, iznenađuju čitaoca i menjaju smer radnje; moraju biti nagli, logični i nepredvidivi;
• opisi mesta – grade atmosferu i raspoloženje dela, stvaraju vizuelnu sliku ispričane priče i njenih junaka, uvode čitaoca u predstavljeni svet, a ponekad pomažu i u stvaranju napetosti.

Vrste radnje

Radnja može imati različite oblike, u zavisnosti od karaktera priče i načina na koji je ispričana. Način na koji su izgrađeni radnja i pripovedanje često određuje vrstu dela.

Vrste radnje prema kompoziciji

U ovoj kategoriji razlikujemo tri vrste radnje:

• otvorenu – odlikuje je završetak u kojem pojedine niti priče nisu do kraja razrešene, kao na primer u romanu Gospodar muva Vilijama Goldinga;
• zatvorenu – u kojoj se sve niti priče privode kraju, kao na primer u romanu Hari Poter i relikvije Smrti Dž. K. Rouling;
• okvirnu – zasnovanu na okvirnoj konstrukciji koja otvara i zatvara glavnu priču; to je takozvana priča u priči, a primer takve radnje jesu Hiljadu i jedna noć.

Vrste radnje prema strukturi

Prema broju razvijenih niti u romanu možemo razlikovati radnju:

• jednonitnu – zasnovanu na jednoj glavnoj priči koja se razvija kroz celu knjigu; trebalo bi da ima jasan uvod, razradu i završetak, kao i da čitaoca pregledno vodi do glavne kulminacije i/ili razrešenja sukoba; primer takvog dela jeste drama Romeo i Julija Vilijama Šekspira.
• višenitnu – u kojoj se ravnopravno razvijaju najmanje dve niti povezane različitim događajima, ali zajedničkim motivom ili temom. Ova vrsta radnje omogućava prikaz više perspektiva, povećava dinamiku događaja i otvara prostor za različite teme, predstavljajući junake iz više uglova. U ovako složenom pripovedanju lakše je privući pažnju publike, održavati napetost i uvoditi iznenadne preokrete, kao u serijalu Din Frenka Herberta.

Vrste radnje prema odnosu između niti

Radnja romana može biti i:

• paralelna – višenitna radnja u kojoj se svi događaji odvijaju u isto vreme, ne nužno na istom mestu, i imaju jednak značaj, kao u romanu Oblak Atlas Dejvida Mičela;
• linearna – sastoji se od početka, sredine i kraja, a niz događaja prikazan je hronološki, kao u romanu Veliki Getsbi Frensisa Skota Ficdžeralda;
• retrospektivna – u kojoj je cela priča prikazana iz perspektive prošlosti, na primer kroz sećanja jednog od junaka, kao u romanu Ubiti pticu rugalicu Harper Li;
• epizodna – zasnovana na labavim vezama između pojedinačnih niti i epizoda, koje nisu posebno hijerarhijski uređene, kao u delu Kanterberijske priče Džefrija Čosera.

Kakva je zanimljiva radnja knjige?

Dobro osmišljena i zanimljiva radnja knjige pre svega mora da privuče pažnju čitaoca – angažujućom pričom, preokretima, iznenađujućim događajima, sukobima i upečatljivim junacima koji u njima učestvuju. Primer takve uzbudljive priče jeste Gospodar prstenova Dž. R. R. Tolkina.

Vrednu i zanimljivu radnju dodatno odlikuju:

• pravilna konstrukcija,
• skladan i logičan sled događaja,
• obilje emocija koje utiču na doživljaj dela,
• misterioznost zbog koje čitalac do kraja ne zna kako će se priča završiti,
• složenost događaja koja budi radoznalost.

Kako napraviti plan radnje?

Pored formalnih aspekata, kao što su broj niti, vrste odnosa među događajima i način pripovedanja, podjednako je važna i sama ideja radnje – originalna zamisao za knjigu.

Evo nekoliko smernica koje mogu da vam pomognu pri stvaranju zanimljive priče:

1. Razmislite koju ideju želite da prenesete čitaocima.
2. Stvorite upečatljive likove i prikažite njihove motivacije, prošlost i emocije koje će uticati na radnju.
3. Zatim odredite unutrašnji sukob junaka povezan sa glavnom idejom – šta junak mora da uradi da bi vaša poruka došla do izražaja u delu?
4. Odredite mesto i vreme radnje.
5. Napravite plan događaja, od manje važnih do kulminacionih trenutaka.
6. Pobrinite se da vaša poruka bude uverljiva i vredna.

Takva struktura u tri čina najčešće je korišćen model, jer olakšava organizaciju cele priče i omogućava skladno i logično predstavljanje događaja.

Za stvaranje sopstvene priče možete koristiti primer plana radnje koji će vas korak po korak voditi kroz proces pisanja romana. Kada imate sve najvažnije elemente potrebne za izgradnju radnje, sledeća faza jeste početak pisanja. Tokom rada držite se svog plana i ne zaboravite da izbegavate osnovne greške povezane sa oblikovanjem radnje.

Radnja knjige i noseći motiv

Glavna ideja koju autor želi da prenese čitaocima često je povezana sa nosećim motivom romana i predstavlja ključni element radnje. Noseći motiv vraća se u najvažnijim trenucima knjige i snažno utiče na razvoj radnje, zato je pri njegovom izboru važno razmisliti o tome šta zaista želimo da ispričamo publici.

Primeri poznatih nosećih motiva jesu:

• brak i društvene klase – Gordost i predrasuda Džejn Ostin, Veliki Getsbi Frensisa Skota Ficdžeralda, Ana Karenjina Lava Tolstoja i Madam Bovari Gistava Flobera;
• gubitak individualnosti – 1984 Džordža Orvela, Vrli novi svet Oldosa Hakslija, Paklena pomorandža Entonija Burdžesa i Frankenštajn Meri Šeli;
• usamljenost – Sto godina samoće Gabrijela Garsije Markesa, Starac i more Ernesta Hemingveja, Preobražaj Franca Kafke i Stranac Albera Kamija;
• sukob dobra i zla – Magbet Vilijama Šekspira, Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova, Din Frenka Herberta i Gospodar prstenova Dž. R. R. Tolkina;
• putovanje i potraga za identitetom – Odiseja Homera, Na putu Džeka Keruaka, Mali princ Antoana de Sent Egziperija i Alhemičar Paula Koelja.

Noseći motiv često izražava osnovna pitanja, vrednosti ili probleme. Dobro je izabrati jedan glavni motiv, ali ništa ne sprečava da knjiga sadrži dva ili više njih.

Kako izbeći greške pri stvaranju radnje romana?

Mana može biti i prespor ili prebrz tempo pripovedanja, koji čitaocu može postati dosadan ili naporan. Česta greška jeste i stvaranje nedovoljno razvijenih likova, lišenih jasnih motivacija, kao i zaboravljanje sukoba, koji je neophodan u svakoj priči. Radnji može da škodi i preveliki broj likova ili mnoštvo detalja i opisa događaja koji nisu neophodni za razumevanje poruke, ali produžavaju pripovedanje.

Dobar način da izbegnete navedene greške jeste izrada detaljnog plana radnje – određivanje njene strukture, uvoda, razrade i završetka, a zatim i oblikovanje profila junaka. Takođe je važno da u svakoj fazi stvaranja pazite na sklad među nitima priče i težite jasnom predstavljanju glavne ideje romana. Pored samostalnog rada, veoma korisna mogu biti i mišljenja prvih čitalaca, koji zahvaljujući svežem pogledu mogu da pomognu i ukažu na nejasnoće ili greške koje su autoru promakle.